Authors: Boris Akunin
- Dakle, vama se značka ne dopada?
Lula zašišta i ugasi se.
Rus kratko uzdahnu, gurnu ruku u džep prsluka, s dva prsta izvuče zlatnog kita i konačno se udostoji da otvori usta:
- Vidim, gospodine, da vas interesuje moja z-značka? Evo, izvolite. Ne nosim je zato što ne želim da ličim na pazikuću sa pločicom na reveru, pa bila ona i z-zlatna. To je pod jedan. Vi, mesje Goš, ne ličite na rentijera, suviše šarate pogledom. A i šta će pariskom rentijeru da stalno vuče sa sobom službenu fasciklu? To je pod dva. Pošto je vama poznata moja profesija, mora biti da imate p-pristup brodskim dokumentima. Pretpostavljam da ste detektiv. To je pod tri. Sada pod četiri. Ako vam je potrebno da nešto razjasnite sa mnom, ne zaobilazite okolo-naokolo, nego pitajte otvoreno.
Pa, de sad, razgovaraj s takvim ako možeš.
Goš je bio primoran da se izvuče kako zna i ume. On poverljivo šapnu isuviše pronicljivom diplomati da je on obični brodski detektiv koji se brine o sigurnosti putnika - ali diskretno i sa svom mogućnom delikatnošću, kako ne bi povredio osećanja otmene publike. Ne zna se da li mu je Fandorin poverovao, ali nije ga više ništa pitao.
U svakom zlu ima malo dobra. Sada je komesar dobio ako ne istomišljenika, ono barem sagovornika koji se, uz to, odlikuje i zadivljujućim darom opažanja, a i izuzetno je dobro upućen u kriminologiju.
Njih dvojica su, potom, često sedeli zajedno na palubi, s vremena na vreme bacali poglede na blago nagnutu obalu kanala, pušili (Goš lulu, Rus cigaru) i pričali o raznim zanimljivim temama. Na primer, o najsavremenijim metodama identifikacije i utvrđivanja dokaza zločina.
- Pariska policija zasniva svoj rad na poslednjoj reči nauke - pohvalio se Goš. - U prefekturi postoji specijalna služba za identifikaciju, koju vodi mladi genije Alfons Bertijon. On je razradio čitav sistem za registraciju kriminalnih elemenata.
- Video sam se da doktorom Bertijonom tokom moje poslednje posete P-parizu - neočekivano reče Fandorin. - Ispričao mi je o svom antropo-metrijskom metodu. Bertijonaža je dobro smišljena teorija, vrlo dobro smišljena. Jeste li p-počeli da je primenjujete u praksi? Kakvi su rezultati?
- Zasad nikakvi - komesar slegnu ramenima. - Prvo se bertijonaži moraju podvrgnuti svi recidivisti, a za to su potrebne godine. Kod Alfonsa u odseku je prava ludnica: dovode zatvorenike u okovima, mere ih sa svih strana, kao konje na vašaru, ispisuju podatke na kartice. Ali, zato će rad u policiji uskoro postati divota jedna. Recimo, nalaziš na mestu provalne krađe otisak leve ruke. Meriš, ideš u kartoteku. Aha, srednji prst dužine 89 milimetara, traži u sekciji br. 3. A tamo registrovano sedamnaest provalnika sa prstom odgovarajuće dužine. Dalje - mačji kašalj: proveriš ko je od njih gde bio na dan krađe i hvataj onog koji nema alibi.
- Znači, kriminalci se dele na sekcije prema d-dužini srednjeg prsta? - s najživljim intereso-vanjem upita Rus.
Goš se nadmeno osmehnu ispod brkova:
- To je čitav sistem, mladi moj prijatelju. Bertijon sve ljude deli na tri grupe prema dužini lobanje. Svaka od te tri grupe deli se na tri podgrupe - prema širini lobanje. Dakle, podgrupa ima ukupno devet. Podgrupa se sa svoje strane deli na tri sekcije - prema veličini srednjeg prsta leve ruke. Sekcija je dvadeset sedam. Ali, to još nije sve. U sekciji su tri paketa, prema veličini desnog uha. Koliko dobijamo paketa? Tačno, osamdeset jedan. Dalja klasifikacija uzima u obzir rast, dužinu ruku, visinu u sedećem položaju, veličinu stopala, dužinu noge od kolena do zgloba. Ukupno 19.683 kategorije! Kriminalac podvrgnut potpunoj bertijonaži i upisan u našu kartoteku, nikada neće moći da pobegne od pravde. A pre široko im polje: predstave se prilikom hapšenja izmišljenim imenom i ne odgovaraju ni za šta što su ranije napravili.
- To je fantastično - zamišljeno reče diplomata. - Ipak, bertijonaža veoma malo pomaže kod razotkrivanja konkretnog zločina, naročito ako čovek nije ranije hapšen.
Goš raširi ruke:
- Hm, to je problem koji nauka ne može da reši. Dok postoje kriminalci, bez nas, profesionalnih njuškala, svejedno se neće moći.
- Da li ste imali priliku da čujete nešto o otiscima prstiju? - upita Fandorin i pokaza komesaru usku ali veoma jaku šaku s negovanim noktima i brilijantskim prstenom.
Goš sa zavišću pogleda prsten (godišnja kome-sarova plata, nikako manje) i osmehnu se:
- Nekakvo cigansko gatanje sa dlana?
- Ni u kom slučaju. Još od starih vremena poznato je da je reljef papilarnih linija na jagodicama prstiju kod svakog čoveka jedinstven. U Kini radnik-kuli ugovor o najmu overava otiskom palca umočenog u t-tuš.
- Mm, kad bi svaki ubica bio toliko ljubazan da specijalno umače prst u tuš i ostavlja otiske na mestu zločina... - komesar se dobrodušno nasmeja.
Ali diplomata, čini se, nije bio raspoložen za šalu.
- Mesje brodski detektive, samo da znate, savremena nauka je pouzdano utvrdila: otisak ostaje pri dodiru prsta sa svakom suvom čvrstom povrpšnom. Ako kriminalac makar iole dodirne vrata, oruđe ubistva, prozorsko staklo, on će ostaviti trag uz pomoć k-koga je moguće raskrinkati ga.
Goš je hteo da bude malo ironičan, da kaže kako je u Francuskoj dvadeset hiljada kriminalaca, da oni imaju dvadeset hiljada prstiju, oči možeš da izgubiš gledajući kroz lupu, ali se zagrcnu. Setio se razbijene vitrine u dvorcu u Ri de Grenel. Na razbijenom staklu je ostalo mnoštvo otisaka prstiju, ali nikom na pamet nije palo da ih kopira - komadiće stakla bacili su u smeće.
Vidi ti do čega je progres došao! Jer, šta se ispostavilo? Svi zločini se izvode rukama, je l’ tako? A ruke, znači, umeju da potkažu ništa gore od plaćenih doušnika! Kad bi od svih bandita i lopurdi uzeli otiske prstiju, oni se ne bi usudili da se svojim prljavim šapama prihvate bilo kakvog zločinačkog posla! Tu je i kriminalu kraj.
Od takve perspektive prosto mu se zavrtelo u glavi.
2. april 1878. godine
18 časova i 34 ½ minuta po Griniču
M
ila moja Emili,
Danas smo uplovili u Suecki kanal. U jučerašnjem pismu podrobno sam Vam opisao istoriju i topografiju Port Saida, a sada ne mogu da odolim da Vam ne navedem neke zanimljive i poučne podatke o Velikom kanalu, najgrandioznijoj tvorevini ljudskih ruku, koja će sledeće godine proslaviti svoju desetogodišnjicu. Da li Vam je poznato, obožavana moja ženo, da je ovaj kanal ovde četvrti po redu, a da je prvi bio prosečen još u XIV veku pre Hristovog rođenja, za vreme vladavine faraona Ramzesa? Kada je Egipat počeo da propada, pustinjski vetrovi su to korito zameli peskom. Za vreme persijskog cara Darija, 500 godina pre Hrista, robovi su iskopali nov kanal, koji je 120 000 ljudi koštao života. Herodot piše da je plovidba kanalom trajala četiri dana, da su dve trireme mogle slobodno da se mimoiđu ne dodirnuvši se veslima. Nekoliko brodova iz razbijene Kleopatrine flote ovim putem se skrilo u Crveno more i tako spaslo strašnog Oktavijanovog gneva.
Posle raspada Rimske imperije, vreme i pesak su Atlantski od Indijskog okeana ponovo odvojili peščanim zidom od sto milja, ali bilo je dovoljno da se na ovoj neplodnoj zemlji formira jaka država sledbenika proroka Muhameda, i ljudi su ponovo uzeli u ruke motike i pijuke. Plovim duž te mrtve, slane zemlje i beskrajnih peščanih dina, neumorno se diveći tupoglavoj odvažnosti i mravljoj pedantnosti ljudskog roda u večnoj borbi sa svemogućim Hronosom, borbi osuđenoj na neminovan poraz. Dvesta godina su arapskim kanalom plovili brodovi natovareni žitom, a zatim je zemlja sa svog čela obrisala jadnu boricu, i pustinja je utonula u hiljadugodišnji san.
Otac novog Sueca postao je, nažalost, ne Britanac nego Francuz, Leseps, predstavnik nacije prema kojoj se ja, draga Emili, odnosim s najdubljim i sasvim opravdanim prezirom. Taj prepredeni diplomata je nagovorio egipatskog namesnika da izda ferman za stvaranje „Univerzalne kompanije Sueckog morskog kanala“. Kompanija je dobila pravo 99-godišnje koncesije buduće vodene magistrale, a egipatskoj vladi je pripalo svega 15% čistog prihoda! I još se ti odvratni Francuzi usuđuju da nas, Britance, nazivaju pljačkašima zaostalih naroda! Naposletku, mi svoje privilegije osvajamo mačem, a ne zaključujemo prljave poslove sa pohlepnim domorodačkim podmitljivcima.
Svakoga dana je radnicima koji su probijali Veliki kanal 1600 kamila donosilo vodu za piće, ali nesrećnici su svejedno umirali hiljadama, od žeđi, žege i zaraznih bolesti. Naš
Levijatan.
plovi preko mrtvih tela, ja vidim kako ispod peska gole lobanje s rupama umesto očiju keze svoje žute zube. Bilo je potrebno deset godina i petnaest miliona funti sterlinga da se završi ova grandiozna građevina. Zato sada brod od Engleske do Indije plovi skoro dva puta kraće nego ranije. Za nekih 25 dana stižeš u Bombaj. Neverovatno! I kakva snaga! Dubina kanala prelazi 100 stopa, tako da čak i naš divovski kovčeg plovi bez straha, ne rizikujući da se nasuče.
Danas me je za ručkom uhvatio nezadrživ smeh, zagrcnuo sam se koricom hleba, zakašljao se i nikako nisam mogao da se smirim. Jadni praznoglavac Renije (pisao sam Vam o njemu, to je prvi oficir na
Levijatanu) s
lažnim saosećanjem me je upitao šta je razlog mog veselja, a ja sam se još jače, grohotom smejao. Nisam mogao da mu kažem koja je misao izazvala takav smeh: Graditelji kanala su Francuzi, a plodove ubiramo mi, Englezi. Pre tri godine vlada Njenog veličanstva je od egipatskog kediva otkupila kontrolni paket akcija, i sada smo u Suecu gazde mi, Britanci. Uzgred, akcija Kanala koja je nekada prodavana za 15 funti, sada vredi 3000! Šta velite? Pa, kako da se ne nasmeješ?
Uostalom, ja sam Vas sigurno umorio ovim dosadnim detaljima. Ne zamerite, moja draga Emili, nemam druge zabave osim pisanja dugih pisama. Kada škripim perom po pergamentnom papiru, meni se čini da ste Vi tu, pored mene, i da s Vama vodim lagani razgovor. Znate, od žarke klime počeo sam da se osećam mnogo bolje. Sada se više ne sećam noćnih košmarnih snova. Ipak, oni nisu nestali - ujutro, kad se probudim, jastučnica mi je mokra od suza, ponekad i izgrižena zubima.
No, to su sitnice. Svaki novi dan, svaka milja puta približavaju me novom životu. Tamo, pod nežnim ekvatorskim suncem, ova strašna razdvojenost koja mi potresa dušu, konačno će se završiti. O, samo da bude što pre! Jedva čekam da ponovo vidim Vaš sjajni, nežni pogled, draga moja prijateljice.
Čime još da Vas razonodim? Pa, evo, makar opisom našeg
Levijatana
- tema je više nego vredna pažnje. U prethodnim pismima isuviše sam pisao o svojim osećanjima i snovima, a još Vam nisam u svim bojama oslikao ovaj trijumf britanske inženjerske misli.
Levijatan
je najveći putnički brod u čitavoj svetskoj istoriji, izuzev kolosalnog
Grejt Isterna,
koji, evo, već dvadeset godina preseca vode Atlantika. Žil Vern, koji je opisao
Grejt Istern
u knjizi
Ploveći grad,
nije video našeg
Levijatana;
da jeste, on bi starog „G. I.“ nazvao „plovećim selom“. Dok on još uvek polaže telegrafske kablove po okeanskom dnu,
Levijatan
može da preveze hiljadu ljudi i još 10 000 tona tereta pride. Dužina ovog monstruma koji bljuje vatru prelazi 600 stopa, širina dostiže 80. Da li Vam je, draga Emili, poznato kako se gradi brod? Prvo se
prostire na plac,
to jest, u posebnoj zgradi se, direktno, na glatko uglačanom podu iscrtava brod u prirodnoj veličini. Crtež
Levijatana
bio je takvih dimenzija da su morali da izgrade šatru veličine Bakingemske palate!
Ovo čudo od broda ima dve parne mašine, dva ogromna točka sa strane i još jedan gigantski vijak na krmi. Šest katarki, koje se dižu do neba, opremljene su kompletnom opremom za jedrenje; uz dobar vetar, i kad mašine rade punom snagom, brod razvija brzinu od 16 čvorova! Na parobrodu su korišćena sva najnovija dostignuća brodogradnje. To su: dupli metalni trup, koji će sačuvati brod čak i pri udaru u stenu; specijalne bočne kobilice, koje ublažavaju ljuljanje; kompletno električno osvet-ljenje; vodootporne pregrade; ogromni hladnjaci za iskorišćenu paru... Ma, ne može se sve ni nabrojati. Čitavo iskustvo viševekovnog rada stvaralačkog i nepresušnog ljudskog uma sabralo se na ovom gordom brodu što neustrašivo seče morske talase. Juče sam, po svom starom običaju, nasumice otvorio Sveto pismo i bio sam potresen - u oči su mi pali redovi o Levijatanu, groznom morskom čudovištu iz
Knjige o Jovu.
Ustreptao sam, ponovo shvativši da se tamo uopšte ne govori o morskom zmaju, kako su smatrali naši stari, niti o ogromnom kitu, kako tvrde današnji racionalisti - ne; u Bibliji je očito reč upravo o ovom
Levijatanu
koji se prihvatio da me iz mraka i užasa dopremi na svetlost i sreću. Prosudite sami:
Čini, te vri dubina kao lonac, i more se muti kao u stupi. Za sobom ostavlja svijetlu stazu, rekao bi da je bezdana osijedjela. Ništa nema na zemlji da bi se isporedilo s njim, da bi stvoreno bilo da se ničega ne boji. Što je god visoko prezire, car je nad svijem zvijerjem
{2}
.
Parni lonac, more se muti kao u stupi - to more mute brodska vitla, svijetla staza - trag iza krme. Pa, to je očigledno!
Obuzeo me je strah, draga Emili. U tim redovima sadržano je neko preteće upozorenje - ili lično meni, ili putnicima
Levijatana,
ili čitavom čovečanstvu. Pa, gordost je, sa stanovišta Biblije, nešto loše, zar ne? I ako Čovek, s njegovim tehničkim igračkama, „što je god visoko prezire“, nije li to bremenito nekakvim katastrofalnim posledicama? Nismo li se mi isuviše uzoholili svojim živim umom i spretnim rukama? Kuda nas sve nosi car gordosti? Šta nas čeka u budućnosti?
I otvorih molitvenik, da se pomolim - prvi put posle dugo vremena. Odjednom pročitah: „Oni misle da će kuće njihove trajati dovijeka, i stanovi njihovi od koljena na koljeno; imenima svojim zovu zemlje.“
Ali kada sam, obuzet mističnim osećanjima, drhtavom rukom otvorio Knjigu po treći put, moj uzbuđeni pogled zapeo je za dosadno mesto iz
Brojeva
gde se s knjigovodstvenom tačnošću nabrajaju prinošenja žrtava potomaka Izrailjevih. I umirio sam se, pozvonio srebrnim zvoncem i naredio stjuardu da mi donese toplu čokoladu. Komfor koji caruje u ovom delu broda određenom za otmenu publiku, zadivljuje maštu. U tom pogledu
Levijatan
uistinu nema sebi ravnog. Pala su u zaborav vremena kada su se putnici za Indiju ili Kinu tiskali u tesnim, mračnim sobičcima, jedan drugom na glavi. Vi, draga ženice, znate kako je u meni duboko razvijena klaustrofobija, ali na
Levijatanu
ja se osećam kao na prostranom keju Temze. Ovde postoji sve potrebno za borbu sa dosadom: i dvorana za ples, i muzički salon za koncerte klasične muzike, i prilično dobra biblioteka. Kabina prve klase po svojoj opremljenosti ne zaostaje za sobom u najboljem londonskom hotelu. Takvih kabina je na brodu sto. Osim toga ima 250 kabina druge klase sa 600 mesta (nisam tamo ulazio - ne podnosim ubogost); kažu da postoje još i prostrana brodska spremišta. Samo personala je, ne računajući mornare i oficire, na
Levijatanu
više od 200 ljudi - stjuardi, kuvari, lakeji, muzičari, sobarice. Zamislite, nijednom nisam zažalio što nisam sa sobom poveo Džeremija. Neradnik, stalno je gurao nos u tuđa posla, a ovde tačno u jedanaest dolazi sobarica, sređuje kabinu i izvršava sve moje naloge. To je udobno i razumno. Po želji možete pozvoniti lakeju da vam pomogne pri odevanju, ali to smatram suvišnim, oblačim se i svlačim sam. U mom odsustvu posluzi je strogo zabranjeno da ulazi u kabinu, a ja, kad izlazim, na vrata ipak prilepim vlas kose. Bojim se špijuna. Verujte mi, draga Emili, ovo nije brod nego pravi grad, svakakav ološ se ovuda muva.